Cela je mirisala na Chanel-ov Mademoiselle.
Uglavnom obučena u crvenu flanelsku košulju i tamne farmerke.
Pratili su je Parov Stelar i dobri stari džez zbog kojeg smo dobili kaznu od komunalne policije.
Uživala je u svom Mojitu sa ukusom lubenice/ maline.
Kao i u onom hladnom, točenom pivu posle plaže.
Posvetila se sebi. Knjigama i filmovima, uz kokice. Bez bibera.
Biber ne voli. Ali je Tabasco, iznenada, zavolela.
Mnogo je igrala. Baš mnogo.
I još više je izlazila.
Zujala je gde je stigla.
Uz prijatelje.
One stare, opet pronađene, koji nigde ne idu.
One prave. Bez "A zašto? A kako? Da li si sigurna?".
One samo "Razumem" prijatelje.
Bila je to naša godina.
Godina bez nekog romantičnog, magičnog praha.
Mirna, pomalo bizarna, ali lepa.
Nalik nekom filmu Woody Allen-a.
Jedna zabavna godina.
