Pripremite teglice, da vam dam po paricu, jer se ponavljam.
Ja sam letnje dete. Ja sam letnje dete. Ja sam..
Zimu godinama nisam mogla da smislim. Osim Božića, kićenja, ušuškavanja kod kuće i odlazaka na skijanje, zima u gradu mi, prosto, nije imala smisla.
Možda zbog zimogrožljivosti zbog koje sam svaki izlazak na hladnoću doživljavala kao kaznu, možda zbog bljuzge posle snega. A možda i zbog grudvanja posle škole, kada je Miloš gađao ledenicama, umesto snegom.
Ipak, krajem gimnazije uz prave ljude sam otkrila čari koje ovo godišnje doba nosi.
To je bila ona zima uz jeftino kuvano vino, u neuglednom kafiću koji smo onoliko voleli.
Uz društvo koje je razlikovalo grudve od ledenica.
I ona zima koju je obeležio osećaj lude zaljubljenosti i sreće.
Te godine sam prevarila svoje godišnje doba.
I danas je, onako krišom, volim.
Čak i priželjkujem sneg. Onaj pravi, krupni, koji ne odlazi tako brzo.
(Izvini mama, znam šta misliš o snegu u Beogradu.)
Zato je pred vama, mala oda.
Oda lampicama, čaju u zimskoj šolji, ukrasnim kuglama i mirisu jelke.
Sa busenom, nikako bez njega.
Uz miris jabuke i cimeta, domaće kolačiće u rerni i uz Božićne filmove.
"Now which doll shall we give Daisy's little friend Emily? The one that looks like a tranvestite or the one that looks like a dominatrix?"
Karen, Love actually ;)
I eto male ode.
Ode zimi.
Na kraju krajeva, nije ona tako loša.
