Juče je jedna devojka stala u odbranu svoje sestre, jer policija to nije učinila.
Zatim ih je podržala još jedna devojka, koja je prošla isti scenario, sa istim nasilnikom.
Sva ova hrabra istupanja su izazvala lavinu #nisamprijavila žena koje su odgovorile na suvišno pitanje “Zašto nisi prijavila?”
Juče su uz njih stali mnogi, ali ne i oni koji su to morali: na prvom mestu sistem, a zatim i društvo.
Sa svakim:
“Zašto nisi otišla?"
"Zašto si to dozvolila? "
"Ja bih to drugačije."
"Jesi li sigurna da je to baš tako?"
"Zašto sada?”, mi odmažemo.
Sa svakim nepoverenjem i poricanjem mi dajemo legitimitet policiji da ne radi svoj posao, podstičemo sudstvo da ne goni prestupnike i jačamo pozicije agresivaca, koji se samo još više osile u svojoj nedodirljivosti.
Ljudi su se, nažalost, navikli da krvožedno uzimaju pravdu u svoje ruke; lov na veštice je naša svakodnevnica; toliko o verovanju u taj sistem na koji se stalno pozivamo.
Umesto što bismo “odrobijali nekoga” hajde da vršimo pritisak tamo gde treba. Hajde da verujemo onima koji hrabro progovore.
Da li biste verovali prijateljici koja vam kaže da ju je neko udario i oteo joj torbicu ili komšiji kada kaže da su mu ukradena kola, ili biste sumnjali “jer ljudi stalno hoće da prevare osiguranje”?
Da li ste znali da žene retko uopšte i odlaze u policiju i druge službe?
Prema OEBS-ovom istraživanju iz 2018. od ukupnog broja žena koje su iskusile neki vid nasilja njih 59% nisu kontaktirale policiju ili drugu organizaciju nakon najtežeg incidenta nasilja. Ovaj broj varira u zavisnosti od počinioca: pa tako čak 83% žena se nije obratilo policiji, kada je nasilnik bio trenutni partner. (Uzmite u obzir da se čak radi o najtežim oblicima nasilja)
Šta bi trebalo da ih podstakne da to urade? Nepoverenje u njihovu reč, male kazne, poznanstva i veze u malim mestima, dugi procesi, neadekvatne mere i prebacivanje odgovornosti?
Kada uzmete u obzir da prema nekim drugim navodima (američkog FBI-aja, jer kod nas nisam uspela da nađem tačan broj, osim “ima slučajeva”) broj lažnih prijava iznosi samo 2% (isti kao kod lažnih prijava drugih krivičnih dela), postavlja se pitanje kako se tako lako dopusti sumnja? Kako se tako lako optuže drugi za laž?
O zadovoljstvu reakcijom policije i drugih službi takodje postoje variranja: žene imaju niska ili nikakva očekivanja od službe; 46% nije bilo zadovoljno.
I kod socijalnih službi skoro trećina žena smatra da je izostalo adekvatno razumevanje, kao i konkretne smernice i pomoć.
Nažalost neke žene više nikada neće moći da daju svoje ocene, jer nisu dobile adekvatnu zaštitu, pa više i nisu među nama. ( Pri čemu je svaka treća žena ubijena od strane članova porodice prethodno prijavljivala nasilje u porodici)
Da li su i za to same krive ili je to sramota svih nas? Pre bih rekla ovo drugo.
Ove žene se boje nasilnika, ali i javnosti; žele da izbegnu sramotu i osudu, koju im društvo tako lako servira. Zbog toga biraju da se same bore, sa bremenom, koje ne bi smele same da nose.
Kada sam u januaru podelila podršku Mileni Radulović, jedini negativan komentar je bio od tinejdžera koji je napisao “Smorili ste više s ovim.”
Očigledno da ne smaramo dovoljno, jer se malo šta menja.
Očigledno da treba da smaramo mnogo više, dok nam svima prva reakcija ne bude
“Verujem ti. A i ako nema istine, neka se za tu laž pobrine sudstvo, jer verujem u njega, kao što verujem da će stati i iza tebe i istine. I sve da nema istine, sledećoj osobi ću isto tako verovati.”,
sve dok sistem zaista ne bude funkcionisao kako treba.
Zato vas molim: čitajte, učite, slušajte, verujte.
U većini istraživanja sam našla isto: “Najčešće pominjan izvor informacija, saveta ili podrške koje su želele jeste neko sa kim bi mogle da popričaju i ko bi im mogao pružiti moralnu podršku.”
U to ime:
Ja te čujem.
Ja ti verujem.
Znam da si učinila najbolje što si mogla.
Nisi ti kriva.
Kriv je nasilnik.
A malo i svi mi, ako nastavimo da žmurimo.
OEBS: Anketa o nasilju nad ženama: Dobrobit i bezbednost žena
Tanja Ignjatović, Nasilje u intinim partnerskom odnosu: model koordiniranog odgovora zajednice
