Ma, sutra ću.
3:59 PM
Skratiti narukvicu od sata i odneti onaj zapakovani poklon koji čeka još malo pa od prošlog rodjendana.
Učlaniti se u Francuski kulturni centar, kao što već godinama, sramota me je i da priznam koliko, pričam i upisaću kurs jezika, verovatno španskog ili ako baš stisnem zube, nemačkog, da se malo manem romanskih jezika.
Poslati poruku drugarici za kafu, onoj što nedostaje, što se silno izgrlimo i ponovimo “Ne, stvarno, sledeća nedelja je naša.”, a ta naša nedelja nekako nikako da dođe na red, ali su barem zagrljaji uvek iskreni.
Uzeti desert, iako čokoladna torta sa malinama zvuči božanstveno, ali baš sam se jutros odlučila da započnem dijetu, pokušaj stoti.
Na istu tu dijetu ću se vratiti od sutra, jer samo ću se još danas počastiti ugljenim hidratima, samo još danas. Evo, sve mi uzmite: i meso i slatkiše, samo nemojte pastu i pecivo. Dobro, ako mogu da zakeram, ne bih ni sira da se odreknem, jer šta je pa život bez lepog sira i kvalitetnog vina? A možda ću se jednoga dana pomiriti sa činjenicom da dijete i gurmanluk ne idu pod ruku, i manuti se više tog "Od ponedeljka ću" začaranog kruga.
Organizovati večeru, ma ne večeru, gozbetinu, sa nekoliko gangova, aperitivom i lepim pićem. Sa svežim, toplim hlebom i bogato začinjenom salatom, u kući koja miriše na beli luk, maslinovo ulje i sreću. Onu večeru, posle koje se svi raspištolje, ostanu sat i po iza ponoći i danima posle pričaju o njoj, odmah dogovarajući novu, koja nikada neće biti isto toliko posebna.
Napisati novi tekst, objaviti onih nekoliko što se bezbedno gnezde po zabačenim folderima, početi da trčim redovno, ponovo krenuti na jogu, ali ne baš kod nekog fanatika, kupiti one cipele, što čekaju “da se počastim”, još od početka sezone.
Obući onu puf suknju, jer danas nije trenutak za nju.
Otići na novo mesto, uzeti nešto drugo što nije dupli čiz.
Odgledati neki od filmova sa večite watchliste. Kao što je, na primer, "A single man".
Pročitati sve one knjige pored kreveta, ali samo još ove dve nove da uzmem. U stvari još jednu, treću, da ostvarim popust. Evo samo još ove tri knjige i smiriću se, obećavam.
Naučiti da izblendam senku bolje, srediti onu fioku za sve živo i neživo, punu uspomena, đubreta i privezaka, onu koja krije sve one zaboravljene, nepronađene “Staviću ovo ovde, da znam gde je” predmete, ona u koju se možda neko i uselio, a da i ne znam.
Iskoristiti poklon vaučer za masažu, i onaj za besplatnu kafu, a mogla bih i da skupim sve kartice za hleb, majku mu, valjda ih ima dovoljno za deseti hleb gratis, što se ja stalno pravim pametna i ne prihvatam besplatno?
Obrisati mejlove i desetine istih, neobjavaljenih, taštih selfija, ispisati sve šifre, zar nije vreme da dignem ruke od konstantnog kliktanja "Da, zaboravila sam šifru", šta je sa mojim mozgom? Zašto je zapamtio najnebitnije trivijalnosti, a opire se nekolicini varijacija na jedno te isti pojam? Veliko slovo, par brojeva, nije toliko teško, mozgu, nije toliko teško.
Izbaciti svu šminku, kojoj je istekao rok, pročitati sve one, čini se, večito otvorene tab-ove, biti direktnija, hrabrija, malo i sebičnija, ali samo malo.
Sve to ću, sutra..."
Dodatna izjava optužene:
Nisam kriva za ignorisanje najbližih, oduvek cenim male, malecke stvari, uvek sam bila svesna slobodu i svoje privilegije i iskreno izjavljivala ljubav, ali, priznajem, kriva sam za “Ma, sutra ću”, te ako me ovo vreme ne opameti makar po tom pitanju, pristajem na kaznu, pa makar ona podrazumevala ukidanje ugljenih hidrata. Vi ste mi svedoci.
0 comments