une autre chose: Milica Sretenovic

Verujem ti

9:32 PM

Juče je jedna devojka stala u odbranu svoje sestre, jer policija to nije učinila.

Zatim ih je podržala još jedna devojka, koja je prošla isti scenario, sa istim nasilnikom.

Sva ova hrabra istupanja su izazvala lavinu #nisamprijavila žena koje su odgovorile na suvišno pitanje “Zašto nisi prijavila?”

Juče su uz njih stali mnogi, ali ne i oni koji su to morali: na prvom mestu sistem, a zatim i društvo.

Sa svakim:

“Zašto nisi otišla?"

"Zašto si to dozvolila? "

"Ja bih to drugačije."

"Jesi li sigurna da je to baš tako?"

"Zašto sada?”, mi odmažemo.

Sa svakim nepoverenjem i poricanjem mi dajemo legitimitet policiji da ne radi svoj posao, podstičemo sudstvo da ne goni prestupnike i jačamo pozicije agresivaca, koji se samo još više osile u svojoj nedodirljivosti.

Ljudi su se, nažalost, navikli da krvožedno uzimaju pravdu u svoje ruke; lov na veštice je naša svakodnevnica; toliko o verovanju u taj sistem na koji se stalno pozivamo.

Umesto što bismo “odrobijali nekoga” hajde da vršimo pritisak tamo gde treba. Hajde da verujemo onima koji hrabro progovore.

Da li biste verovali prijateljici koja vam kaže da ju je neko udario i oteo joj torbicu ili komšiji kada kaže da su mu ukradena kola, ili biste sumnjali “jer ljudi stalno hoće da prevare osiguranje”?

Da li ste znali da žene retko uopšte i odlaze u policiju i druge službe?

Prema OEBS-ovom istraživanju iz 2018. od ukupnog broja žena koje su iskusile neki vid nasilja njih 59% nisu kontaktirale policiju ili drugu organizaciju nakon najtežeg incidenta nasilja. Ovaj broj varira u zavisnosti od počinioca: pa tako čak 83% žena se nije obratilo policiji, kada je nasilnik bio trenutni partner. (Uzmite u obzir da se čak radi o najtežim oblicima nasilja)

Šta bi trebalo da ih podstakne da to urade? Nepoverenje u njihovu reč, male kazne, poznanstva i veze u malim mestima, dugi procesi, neadekvatne mere i prebacivanje odgovornosti?

Kada uzmete u obzir da prema nekim drugim navodima (američkog FBI-aja, jer kod nas nisam uspela da nađem tačan broj, osim “ima slučajeva”) broj lažnih prijava iznosi samo 2% (isti kao kod lažnih prijava drugih krivičnih dela), postavlja se pitanje kako se tako lako dopusti sumnja? Kako se tako lako optuže drugi za laž?

O zadovoljstvu reakcijom policije i drugih službi takodje postoje variranja: žene imaju niska ili nikakva očekivanja od službe; 46% nije bilo zadovoljno.

I kod socijalnih službi skoro trećina žena smatra da je izostalo adekvatno razumevanje, kao i konkretne smernice i pomoć.

Nažalost neke žene više nikada neće moći da daju svoje ocene, jer nisu dobile adekvatnu zaštitu, pa više i nisu među nama. ( Pri čemu je svaka treća žena ubijena od strane članova porodice prethodno prijavljivala nasilje u porodici)

Da li su i za to same krive ili je to sramota svih nas? Pre bih rekla ovo drugo.

Ove žene se boje nasilnika, ali i javnosti; žele da izbegnu sramotu i osudu, koju im društvo tako lako servira. Zbog toga biraju da se same bore, sa bremenom, koje ne bi smele same da nose.

Kada sam u januaru podelila podršku Mileni Radulović, jedini negativan komentar je bio od tinejdžera koji je napisao “Smorili ste više s ovim.”

Očigledno da ne smaramo dovoljno, jer se malo šta menja.

Očigledno da treba da smaramo mnogo više, dok nam svima prva reakcija ne bude

“Verujem ti. A i ako nema istine, neka se za tu laž pobrine sudstvo, jer verujem u njega, kao što verujem da će stati i iza tebe i istine. I sve da nema istine, sledećoj osobi ću isto tako verovati.”,

sve dok sistem zaista ne bude funkcionisao kako treba.

Zato vas molim: čitajte, učite, slušajte, verujte.

U većini istraživanja sam našla isto: “Najčešće pominjan izvor informacija, saveta ili podrške koje su želele jeste neko sa kim bi mogle da popričaju i ko bi im mogao pružiti moralnu podršku.”

U to ime:

Ja te čujem.

Ja ti verujem.

Znam da si učinila najbolje što si mogla.

Nisi ti kriva.

Kriv je nasilnik.

A malo i svi mi, ako nastavimo da žmurimo.

OEBS: Anketa o nasilju nad ženama: Dobrobit i bezbednost žena

Tanja Ignjatović, Nasilje u intinim partnerskom odnosu: model koordiniranog odgovora zajednice

aut.rs

Ma, sutra ću.

3:59 PM

aut.rs

Čistije, Cile, čistije

2:05 PM

aut.rs

Šuplji sa svih strana

11:47 AM

🥁 , please:

Ovo će zvučati malo bizarno, ali ja veoma volim i poštujem starije ljude. Možda zato što sam bila jako vezana za svog dedu, ili zato što nisam imala privilegiju odrastanja sa svojim bakama i dedama, ali eto, stariji su mi slaba tačka, čak i kada su me davnih dana psovali, jer su mislili da nevaspitano neću da se sklonim sa vrata autobusa, a meni su ista ta vrata zaglavila patiku i zamalo polomila nogu. Ja sam i tada želela da se družim sa njima. Tako da sve što ću dalje napisati je veoma pristrasno, subjektivno i moralno diskutabilno.

Moj deda se zvao Vladislav, ali mu se tepalo Vlada.

Imao je divnu, belu kosu, guste obrve i mekane ruke.

Bio je jedina osoba sa kojom meni, detetu, nije smetalo da delim rođendan i uvek sam se šalila da sam ja njegov rođendanski poklon. Sada kada malo bolje razmislim, možda je njemu smetalo što mu se neko derle uguralo u njegov dan, ali čisto sumnjam.

Vodio nas je na Tašmajdan, i mislim da mi prvu životnu uspomenu čine baš on, Tašmajdan i sladoled na kašičicu koji mi je davao. (Da napomenem, to nije bila plastična kašičica, kakvih danas ima svuda, već je bila kašičica iz naše kuće, koju je nosio uredno složenu u platnenu maramicu, u džepu)

Moj deda nije bio tipičan deda, znao je da bude prek i strog, ali ja to pripisujem tome što je bio profesor i što je pripadao, ipak, staroj gardi. Danas se moja braća, mama i ja prepiremo da li smo ga oslovljavali sa Deka ili ne. Ja razumem zašto bi neko smatrao da se taj deminutiv ne slaže sa njegovim likom, pogotovo kad uzmete njegove, i dalje aktuelne, izjave poput: “Šupalj sa svih strana”, “Dođe mi da uzmem sekiru i razbijem ovaj televizor.” (Nismo imali sekiru u kući, niti je ikada bio agresivan, a televizoru ništa nije falilo, da ne bude zabune), ili specifično akcentovano "BudAla jedna", za one koji nisu dovoljno cenili njegove, odista, izvrsne specijalitete. Pa opet, ja ga se i dalje prisećam kao Deke, jer je sve te godine našeg druženja bio moj najbolji prijatelj. Njegov krevet je bio čaroban, tu se najlepše dremalo i u njemu smo uvek bili dobro došli. Nikada me nije terao iz kuhinje, naprotiv, po ugledu na kulinarsku emisiju mi smo bili uigrane “Dve debele kuvarice” i time se baš ponosio, a kada je Jana, žena koja je radila kod nas bacila moju flašicu uz grdnju “da sam je prerasla”, deda ju je nakon moje dreke i plača poslao da kupi novu. Kako da vam kažem, delile su me dve godine od prvog razreda.

Gledali smo zajedno sve one srpske serije, koje se i dan danas repriziraju, a meni su bile potrebne godine da shvatim da sam Nikolu Simića obožavala, jer me podsećao na mog dedu.

Dok je bio živ, matematika mi je išla, a pored “Potpiši jedno ispod drugog, pa podvuci” računanja, naučio me je da lepo čitam i pišem.

Računanje mi je bilo slabije samo kada smo igrali remi, te je promenio pravilo i mogao si da se otvoriš kada god hoćeš.

(Zamislite šok mojih drugara, kada smo se prvi put kartali, a ja se "otvorila" takoreći odmah, a onda zamislite tek moj šok kada sam čula za zbir 51?).

Kada bi se nadurio, što je često znao da radi (#rakuhoroskopu, što bi rekla Staša Vukadinović: Ne verujem u horoskop, ali verujem u rakove), ja bih uzela da čitam Andersenove bajke naglas i namerno bih grešila u čitanju, a on bi odmah propričao, ispravljajući me.

No, nazad na karte, tablić mi je malo bolje išao, pa jedna prijateljica tvrdi da sam na pitanje "Koliko je 8+4?" , odgovorila sa "Nosi žandar.", al’odmah da vam priznam ja se toga ne sećam, ali želim da verujem da jesam bila mala, iskusna kockarka, i sve to zahvaljujući kartanju sa njim.

Sve u svemu, nije ovo da ja prvi put pišem o njemu, pisala sam i sastav u četvrtom osnovne, kada je učiteljica rekla mojoj mami da je to najlepši sastav koji je pročitala. Sada ne znam da li joj je to rekla kako bi joj se dodvorila ili zato što sam joj ja bila među miljenicima, a ne mogu ni da budem sigurna zato što se pri kraju 4.razreda ražestila na sve nas kolektivno, pa je onda prvi i jedini put i na mene vikala: “A ti, Milice? Deda te naučio da čitaš i pišeš, ha? A šta sam ja uradila?”. Sećam se da sam naivno slegla ramenima i tiho odgovorila “Pa, stvarno jeste”, ne shvatajući da je to samo jedan malo teži dan na poslu i da bi bilo bolje da ćutim, umesto što branim dedinu pedagošku čast.

Šta dete zna šta je besno, retoričko pitanje.

Kada smo već kod škole, jedan dan posle nje, odem ja kod drugarice Jelene, a njoj baka napravila đuveč. (Jelena je jedna od osoba sa kojom sam mogla da se razumem po pitanju te ljubavi prema dedi/baki.). Ponude mene učtivo, a ja još učtivije odbijem, jer sam još od malih nogu mogla prilično da krkam (ne da jedem, stvarno da krkam), pa me je bilo sramota da toliko jedem pred drugima. A taj đuveč je i mirisao i izgledao najlepše na svetu. Vratim se ja kući, moji me pitaju kako je bilo na igranju sa drugaricom i ja im, izjelica, logično ispričam sve o đuveču. Sutradan kada sam došla kući, za ručak je bio đuveč, deda ga je napravio.

Kada je on umro, prvi put sam osetila šta znači mir posle sahrane, pa opet i pored tog neobjašnjivog osećanja i dan, danas, pa i sada dok pišem, sedamnaest godina kako nismo najbolji drugari, ja plačem pri pomisli na njega i iz uspomene prema njemu ne pljujem one tri serije što se vrte na Rts-u, naprotiv, uvek ih pogledam kada ih uhvatim. To je sada već pitanje tradicije.

I dan, danas mi nedostaje i mnogo bih volela da može da se druži sa mnom, sa svo četvoro, sada kada smo mnogo zanimljiviji ljudi i kada bismo mogli da mu ravnopravno uzvratimo i pružimo mnogo više.

Pa, opet i pored svog tog nedostajanja, ja surovo moram da primetim da mi je drago što moj deda ovih dana nije živ. Sada kreće taj subjektivni, moralno diskutabilni deo, te ako vam nije više do priče o virusu, karantinu i ljudima u ovo naopako vreme, rastanimo se ovde, nasmejani i sa lepim mislima o našim bliskima.

Da je moj deda živ, on ne bi bio sada na ulici. Ne zato što je bio poslušnik vlasti, baš naprotiv, već zato što je prestao da izlazi. Mic po mic, sve manje je izlazio, dok verujem da nije počeo da zazire od izlaska, jer nije bio najsigurniji na nogama. I kroz stan se kretao polako, nogu pred nogu, takoreći vukući ih. Kada vam mišići oslabe, tu slabost neizbežno prati i strah od padanja. I sada nekada pomislim da li bi izlazio da ga nije bio strah, i bude mi žao što nisam mogla da ga teram da izlazimo, šetamo i jačamo mišiće.

Pa, opet on je živeo sa nama, u punoj kući i nije imao priliku da bude usamljen, a svejedno je često tražio društvo, nekada kao dete koje privlači pažnju.

Ono što ja zameram nama kao društvu jeste ta dehumanizacija starih. To obezličavanje mi je zastrašujuće, pogotovo kada ide sa sve parolom “Mi se brinemo za vas”. (Nešto kao kada “fat shame-ujete" nepoznatu osobu, pravdajući to brigom za njeno zdravlje)

U ovom užurbanom životu, ispada da nemaju samo namirnice rok trajanja, već i ljudi. Te tako stariji postanu samo jedna godina u pohabanoj ličnoj karti, bez vrednih uspomena, želja, interesovanja i vrlina. Oni nisu zanimljivi, naporni su, pričaju presporo, dekoncentrisano, razmaženi su i samoživi. Da, naravno da ima i takvih, ali šta je sa onima koji imaju i žele još toliko toga da ponude a društvo im je oduzelo glas, požuruje ih i ignoriše? Sa odlaskom u penziju postaju beskorisni i manje vredni, a jedina uloga koja im se još malo priznaje jeste roditelja ili bake/deke, dok oni koji potomstvo nemaju, izgleda da treba da budu u potpunosti izopšteni.

Sada nam je pored punih kafića, parkova, restorana u kojima se ljudi provode kao da su dani državnog praznika i fešte, najveći problem da li se neki deda “vuče” po ulici. Možda niko nije ponudio da mu ode po namirnice, možda nema poverenja u ove što dolaze sa stranački obeleženim odelima da nude pomoć, možda je usamljen, a to mu je to jedini vid socijalizacije ili zanimacije, možda mora da čuva unuke, jer roditelji i dalje rade i nemaju alternativu, a možda zaista i jeste kamikaza, kojem je dosta svega. Nije taj deda jedan od nekoliko hiljada koji su se vratili iz inostranstva, pa neometano šenluče po gradu. Bedak što deda ne igra za Real.

I nije ta starica dobila da radi kod kuće, zato što je majka, pa sada đuture sa decom ide po igraonicama, ispija detoks mikseve, trči na kafu, pa na tapšanje u osam.

Ima i onih što ćutke i poslušno sede kod kuće, a karantin im neće imati kraja zato što se neki drugi prave pametni po ulicama.

Ako mladi i ocvali gradski pozeri sa svim tehnološkim mogućnostima ne mogu da se skrase u kući i ignorišu pandemiju i vanredno stanje, zašto se iščuđavamo i osuđujemo što isto to rade stariji i mnogo tvrdoglaviji? Oni svakako imaju i više da izgube.

Zbog jedne predizborne, šizofrene tačke, odjednom su penzionerima nacrtane mete na leđima, te ne daj Bože da ste malo zapušteniji ili da izgledate starije, građani će vas lično, udruženo odneti kući. Isti oni što su vas do juče ignorisali, okretali glavu i pravili se ludi, udobno zavaljeni u autobusu, isti oni što nemaju vremena ni za svoje roditelje, bake i deke, što im je stigla važna poruka na telefonu, baš kada treba da propuste u redu. “Evo, otići će vam neko po namirnice.”, super, siti će se ispričati sa veknom hleba i konzervom sardina. A i domaći program je idealan za hranjenje duše i intelekta, možda nama ne odgovara, ali za njih je puna kapa. Pa kada im još malo isperemo mozgove, vratimo ih kao fikuse, na ulicu, nazad u svet kuliranja. Čast izuzecima koji su zaista pokazali želju, interesovanje i ljubav za ove ljude. Koji su se setili da se radi o živim bićima, kojima podjednako teško, ako ne i teže pada izolacija, koji ih tretiraju tako, a ne kao ribice, koje povremeno treba nahraniti.

O onima što je godina rođenja, za dlaku prevela na stranu državnih neprijatelja broj jedan, što su do juče dostojanstveno živeli, mislili, čije vijuge rade brže i trezvenije nego većini mladih, što su vitalni, kako fizički, tako i duhom, da i ne govorim. Verujem da proklinju trenutak kada su oduvali svećice 65. Žao nam je, zakon vas prepoznaje kao stare, vlast kao ugrožene, samim tim i opasne, a društvo vas ne prepoznaje nikako, ali evo kilo brašna i reklamna olovka.

I pre nego što skočite na mene, evo molim vas, prosledite mi validan članak ili izjavu nekog stručnjaka koji insistira na tome da se isključivo starima zabrani izlazak, a ne svima.

Moj deda je bio toliko toga, većinu verovatno nisam ni mogla da uvidim tako mala, a samim tim ni da zapamtim, ali sa drugima ne želim da ponovim tu grešku i odbijam da učestvujem u lovu na njih. I ne mogu da se ne setim da mislim da ga je bio strah da izađe, pa mi je onda isto tako jasno da je nekoga strah da ostane sam/a, unutra, pa još i da ne zna koliko dugo će u tom svom strahu i samoći ostati.

A ne želim nikome da se plaši i da bude sam/a u tom strahu. Ne budimo gluvi i slepi i za te mogućnosti i ne upirimo prstom isključivo u jednu stranu, valjda smo pametniji (i empatičniji) od toga.

P.s. Mama, Maki... ja i dalje mislim da deKu nismo izmislili.

aut.rs

Traži se : Retrogradni Merkur

9:48 AM

Tih dana sam bila samo nešto ljuta, pa tužna i tako na smenu, sve dok se ne bih umorila od same sebe i tog kovčega punog tih neprijatnih emocija. Da li ste ikada vukli svuda sa sobom takav kovčeg? Verujem da jeste. Svi smo.

Tih dana mi se činilo da ama baš ništa ne ide kako treba, a ne brinite neću vam sve nabrajati, jer verujem da vam je i vaših, sopstvenih, lista životnih kvarova preko glave, samo vam još moje fale.

Pa sam se tako šetkala nadurena, ljuća od semenki iz one baš ljute paprike, kao mala tempirana bomba, upakovana u najlepše, ružičasto pakovanje, jer takva sam vam ja, nedajbože da neko te moje slabosti i zabranjene ljudske emocije vidi. Tih dana bi uvek jedna te ista osoba nastradala od te moje ljutnje, jer mi je bliska, a kada kažem bliska mislim među najbližima, a tako nažalost često i bude: najbliži budu kolateralna šteta naših kočnica u kvaru, pa koliko god da se trude da nas oprave, malo ispoliraju i poguraju nazad na pravi put, ipak ih pregazimo. U najboljem slučaju barem malo prste, pa ih posle kada se urazumimo danima ljubimo “da prođe”, celivamo i objašnjavamo da ne znamo šta nam bi.Tih dana su mi svi pričali o retrogradnom Merkuru, tešili i pravdali njime, samouvereno ga krivili. Slušala sam o njemu sa glavom u šamponjeri, u taksiju, načula bih u redu u banci ili bi sam od sebe iskakao iz frižidera. Opet! Kada kažem opet mislim na “Zar taj Merkur ikada prolazi?”, jer ko o čemu ja svuda nalećem na tog Merkura. A da nema interneta, ja o njemu nikada ništa ne bih znala, a sada je glavni krivac za sve i svja.
Posvađaš se sa sestrom - Merkur.
Crkne auto- Merkur.
Objašnjenje celog života? Da nije konačno rešenje: Merkur?
Bravo, jeste! Idete u novi krug Slagalice, a plavom takmičaru više sreće sledeći put.. kada prođe retrogradni Merkur.
I razumem da je ljudima važno da opravdaju sve, pa i život. Inače se u svoj toj njegovoj zastrašujućoj nepredvidljivosti, nekada i surovosti, nikako ne bi snašli. Sve ima svoj uzrok, zar ne? Zar ne bi bilo lepo da taj uzrok ima veze sa nekim kuršlusom u zvezdama? I kažem, neka svako prigrli svoj Merkur i njegove posledice, ja taj mir nikome ne želim da ismevam, a kamoli oduzmem. Ali za mene upiranje prstom u Merkura ne šljaka. Za početak sam se odlučila za neke druge nauke, a drugo, mnogim sam događajima, kako lepim, tako i ružnim prisustvovala, da bih dozvolila da neke više sile za njih preuzmu zasluge. Moji su i tačka, valjda zato što suviše poznajem i verujem u ljude. (A dabome, nekad, da ne kažem i često, ih i krivim)
“Ma, to se svađate, jer je retrogradni Merkur. Svi su poludeli! Ali proći će u utorak.”, slušala sam, u subotu, sa nasapunjanom kosom.
Pod teretom onog kovčega, malo me je i zavela ta priča, poslednji tračak nade da ću se rešiti tih dosadnih i napornih emocija, ali zar tek u utorak?! Pa ko će da me trpi ovakvu do utorka, pomislila sam. Nije niko morao. Već u nedelju ujutru, sa prvim zagrljajem, sve je došlo na svoje mesto. Barem taj deo, ostali lomovi sa spiska su i dok ovo pišem prisutni, ali to je život, sa i bez tog Merkura.
No, utorak je prošao, koliko sam razumela sa njim je nastao i mir u svemiru i mogli smo da odahnemo, jer sada je sve kako treba i život je mogao da se vrati u normalu. Retrogradni Merkur je otperjao, za sobom ostavivši pometnju, ali popravljivu.

A onda se dogodio opet život, nepredvidljiv, nekad surov, onaj što je gledao iz prikrajka i smejao se dok se upiralo prstom u retrogradni Merkur.
Frka, jurnjava, nestašica, “Epidemija, ne pandemija, čekaj šta je sada pandemija” su stigli i u naš komšiluk.
“Dobar dan, imate li dezifenkcioni gel? Ni onaj dečiji, sa princezom? Čak ni taj?”, odvanjalo je kroz sve drogerije ovog grada.
Pa opet jurnjava, kupovina i prepadnuta pitanja.
“Šta će onoj budali maska, hoćemo na kafu, vidi kakvo je lepo vreme?”, veselo su čavrljali.
“Ma Italijani se sprdaju, veruj mi, kaže meni drugarica što je tamo otputovala, prenapumpana vest.”, uveravali su se međusobno.
“Što svi nose onoliko brašna?”, čudili su se.
“Izvinite, a gde vam stoji toalet papir? Kako mislite, nema?”
“Ma, markentiški trik, nego jesi li bacila rezervaciju za petak?"
“Je l’su vam stigle maske ili rukavice? A u nekoj drugoj apoteci? Ma dobro, pitaću Žiku, njemu rođak radi u bolnici, šta je to da uzme par komada za nas, ekipu sa fudbala. Ma je l’si blesav? Naravno da se ne otkazuje.”, sve je to odzvanjalo i odbijalo se o naslage namirnica, prazne rafove, uspaničene kupce i nezainteresovane “gradske face”.
Pa, opet trka, frka, briga, ubeđivanje, moljenje.
Ne sad, stvarno, uozbiljimo se.
Vesti, proverene, neproverene, saveti, magnezijum, sve šumeće tablete ovoga sveta ujedinite se, paranoja da imaš simptome, a šta ako si stvarno bolesna, a zarazila si svoje.
“Hej, nema ručka u nedelju, možda je tako pametnije.”, pa tako ode jedna tradicija na pauzu, pa još jedna i još jedna. Čekaj bre, tek je par dana, otkud već ovoliko nedostajanja?
“Kažu da moramo na posao, kažu bezbedno je.”
“E, strah me je.”
“Ne brini, i mene je, ali biće sve u redu, samo da budemo oprezni.”, bodrite se.

E, onda odjednom prestane da radi i lift? Pa, se grabiš sa starijim komšijom za njegove cegere. Njemu je neprijatno, insistira da nosi barem jedan, tebi je još neprijatnije, pitaš se otkud mu snage da tegli toliko teške torbe. On se jadan trudi da održi korak do četvrtog sprata, izvinjava se, neće ni da čuje da im daš svoj broj mobilnog, “Ne bismo mi nikoga da zloupotrebljavamo”, pa ti objasni kako je juče sam doneo pet litara vina, a ti malo odahneš, jer sa toliko vina ne može da im bude loše, zar ne?
A onda ipak dođeš kući, pa se malo zaplačeš, jer na koga zaista svi ti stari mogu da računaju, bez da moraju da prodaju dušu đavolu i obavežu se da će zaokružiti neki tamo broj kada dođe vreme za to. Pa se opet vrati taj kovčeg suza i ljutnje, ovaj put sa debelim razlogom, jer se brineš za svoje, koji regularno rade, jer još jasnije vidiš sve one neodgovorne, bahate i egoistične, o koje se svakodnevno češeš u prolazu i sa kojima naivno deliš ovaj grad. Pa se zapitaš da li je sa tobom sve u redu, možda zaista preterano brineš, možda drugi znaju neku tajnu koju ti ne znaš. Učini ti se da vas je tek nekolicina, kojoj je jasno da je život kakav znamo, onaj divan, monotoni život, na pauzi, ali bez nalepnice "Brzo se vraćam". Tada shvatiš da ćeš onu svoju osobu, baš onu sa početka priče, ko zna kada da vidiš i zažališ što ste vreme proveli u svađi, kada ste mogli na sto drugih, lepših i cvrkutavijih načina.
Kovčeg je odjednom prepun različitim emocijama, nekim starim, nekim novim. One se pretapaju, prelivaju i mešaju i pokušavaš da ižongliraš sa svim tim mehanizmima odbrane, koji i dalje nekako funkcionišu, ali je mentalni napor itekako povećan. Oprez! Oprez!
Ljuta si, jer ne znaš kada ćeš lepo videti one najbliže, jer ti se bezbrižno veseli i sa prijateljima, a sa svakim neodgovornim postupanjem drugih ti susreti su sve dalji i odloženiji. I ti ljudi se do sutra mogu dezinfikovati svojim nagomilanim asepsolima i gelovima, sebičluk i glupost se ne čiste tako.
A možda kada jednoga dana shvate, pitam se koga će tada okriviti. Nije Merkur kriv, mi smo govna.
Na kraju, tebi samo preostaje da skineš te ružičaste naočare, prebrišeš ih, jer ko zna da l’ nemaju neke zloćudne čestice na sebi, pa se zabrineš kada shvatiš da te je više strah od tih neukih i samoživih, nego od samog virusa. Onda stisneš zube, vratiš naočare nazad i utoneš spreman i optimističan, jer drugačije ne može, u svoj kovčeg smeha, tuge, brige i ljutnje, dok dezinfikuješ sve oko sebe.
Proći će i ovo, a ti, Merkure...
Vrati se!! Sve ti je oprošteno!