Kažu da nećemo moći da objasnimo potomcima zašto "baka ima napućena usta i pseću njušku" na svim fotografijama. 

Isto tako kažu da se od Pule do Dubrovnika leti manje od sat vremena. Niko ne spominje mogućnost bure.

Naš put do Pule je trajao mnogo duže, te umesto na večeri sa morskim delicijama, bura nas je osudila na Split i autobus, pa smo u Dubrovnik stigle tek u četiri ujutru - pustite vi to satima duže truckanje, ne možete da zamislite kako je kada sve vreme sedite na pola sedišta, iskrivljeni, da se ne biste dodirivali sa dlakama mladića pored. Da se razumemo, nemam ama baš ništa protiv dlaka drugih ljudi, samo ne volim da smo u neposrednom kontaktu.

 Pustite vi i to što nam je bura bacakala avion, Mileni je bio problem, jer joj je ponestalo života u igrici, a meni samo što nije došao glave burek koji smo pojele neposredno pre poletanja.

"Ko još jede burek pred letenje?", pitate se.

Devojke koje nemaju više kuna za bolje, morale smo da se odlučujemo između flaše vode i supe iz kesice, koju je Luna želela. Ne sećam se da li je prevladala žeđ ili prijateljstvo.

A taman smo ušle u nekakav štos sa preračunavanjem kuna u evre, već smo morali da potrošimo ono što nam je ostalo.

Elem, klinci, vraćamo se u autobus. 

Iskrivljena, na neudobnom sedištu, samo želim da se dočepam Dubrovnika i familije.

Da sam znala kakva me dva magična dana tamo čekaju, bacila bih kosku svom dlakavom saputniku i smestila se udobno pre uranjanja u nezaboravnu, morsku avanturu.

Sa dolaskom i malo sati spavanja, magija je počela. Znate kada vas tetoše, em ste mladi, em ste porodica, em ste se toliko namučili da stignete.

Pa pojedete bogat tanjir špageta bolonjeze, isplovite na barci i iškljocate novi kupaći kostim.

Istina je da je ovaj kupaći star kao i ove fotografije- godinu dana, pravi #tbt momenat.

Isfotkale smo ga za blog, ali sam kao prava lenja, neozbiljna blogerka odustala od njegovog reklamiranja. 

Pa, majko mila, valjda nije sve u reklamiranju, bilo bi lepo da ima nečeg i u iskrenim, običnim životnim pričama.

Uostalom, uopšte nije mala šansa da ga i vi imate, imala ga je jedna devojka posle, u Crnoj Gori i meni je bilo žao što ga nisam i ja obukla, pa da se fore radi fotkamo zajedno.

(Vrlo je moguće da bi nju to izbezumilo, ali meni se činilo kao dobra ideja).

Klinci, prvi put možete i da vidite kako zaista izgledaju moje obrve, nedorađene senkom.

Kada dođe leto šminka i ja smo na Vi.

Tada mogu ponosno da nosim četiri, pet bledunjavih pegica što stidljivo provire i da žalim što ih nemam mnogooo više, na mamu.

Naučila sam i strije da nosim, možda ne baš ponosno, ali opušteno, svakako.

I dalje se sećam kada sam pitala mamu, još krajem puberteta, da li se strije pojave kada konačno oslabiš.

"Pa, ne baš."

I to je skroz okej. 

Moje su. 

Moraš makar da prihvatiš ono što je tvoje i što neće nigde ići.

Ne terajte me da počnem o celulitu, ljudi ga nisu ni konstatovali dok nije postao tema broj jedan: da li ga imate ili ne, kako ga se rešiti, kako ga ublažiti... koga briga? Ostavite naše pozadine na miru! 

Ne znam, gledam ove fotografije i samo bude sreću u meni, iako kapiram da bi sa sobom mogle da povuku gomilu nemilih, negativnih komentara. 

Čini se da običnost danas mnogo potcenjujemo i da je se stidimo.

Ali eto, čini mi se da neću imati nikakav problem da objasnim svojim klincima, koliko sam obična i srećna devojka bila.

Malo li je?

P.s. Je l'samo meni ove fotke imaju ovaj Dove vibe? 😅

Kupaći: Women'secret (sezona 2016.)

Sjajne fotografije i uspomene: kapetan Maja Pujević Sretenović <3