60 postova i mnooogoo brbljanja.
Prvi objavljeni članak.
Tri grada, ne računajući, prelepi, Beograd.
Neke neozbiljne teme i neke malo ozbiljnije.
Vaše divne reakcije na ove druge.
I moje "Čoveče, neko je stvarno pročitao sve ovo!" #suzicauoku
Oduvali smo svećice za čak tri rođendana.
I sve to zajedno.
Hvala vam na svemu tome!
Sve najlepše vam želim i nadam se da se vidimo i u 2015.
:***
Postoje te neke željice.
One koje prećutiš ili podeliš samo sa najbližima.
Zapišeš ih, pa ih brže bolje prežvrljaš.
Uh, baš bih to želela.. ali ne smem.
Ne bih.
Ne moram.
Ma, u stvari i ne želim to toliko.
A onda onaj pametni, pakosni glasić sve pokvari sa:
"Ma, koga ti lažeš?"
Ovo je jedna od tih željica.
Mnogo pre blogova, piskaranja, čituckanja i bookmark-ovanja bili su YouTube videi.
Barem sam ih ja tim redom otkrila.
I silno sam želela da čačnem tu vrstu hobija.
Ipak, stidljivost je nadvladavala brbljivost sve do tog podneva.
Dva dana.
Kamera i Beka.
"Hajde, moraš i ti. Ne mogu to sama."
I eto, uspeli smo.
On je dobio mnogo keksića, a ja sam precrtala jedan izazov.
Da udahnem duboko i napustim svoju "comfort zone".
I mogu vam reći, mnooogo je bolje van nje ;)
Cela je mirisala na Chanel-ov Mademoiselle.
Uglavnom obučena u crvenu flanelsku košulju i tamne farmerke.
Pratili su je Parov Stelar i dobri stari džez zbog kojeg smo dobili kaznu od komunalne policije.
Uživala je u svom Mojitu sa ukusom lubenice/ maline.
Kao i u onom hladnom, točenom pivu posle plaže.
Posvetila se sebi. Knjigama i filmovima, uz kokice. Bez bibera.
Biber ne voli. Ali je Tabasco, iznenada, zavolela.
Mnogo je igrala. Baš mnogo.
I još više je izlazila.
Zujala je gde je stigla.
Uz prijatelje.
One stare, opet pronađene, koji nigde ne idu.
One prave. Bez "A zašto? A kako? Da li si sigurna?".
One samo "Razumem" prijatelje.
Bila je to naša godina.
Godina bez nekog romantičnog, magičnog praha.
Mirna, pomalo bizarna, ali lepa.
Nalik nekom filmu Woody Allen-a.
Jedna zabavna godina.
Pripremite teglice, da vam dam po paricu, jer se ponavljam.
Ja sam letnje dete. Ja sam letnje dete. Ja sam..
Zimu godinama nisam mogla da smislim. Osim Božića, kićenja, ušuškavanja kod kuće i odlazaka na skijanje, zima u gradu mi, prosto, nije imala smisla.
Možda zbog zimogrožljivosti zbog koje sam svaki izlazak na hladnoću doživljavala kao kaznu, možda zbog bljuzge posle snega. A možda i zbog grudvanja posle škole, kada je Miloš gađao ledenicama, umesto snegom.
Ipak, krajem gimnazije uz prave ljude sam otkrila čari koje ovo godišnje doba nosi.
To je bila ona zima uz jeftino kuvano vino, u neuglednom kafiću koji smo onoliko voleli.
Uz društvo koje je razlikovalo grudve od ledenica.
I ona zima koju je obeležio osećaj lude zaljubljenosti i sreće.
Te godine sam prevarila svoje godišnje doba.
I danas je, onako krišom, volim.
Čak i priželjkujem sneg. Onaj pravi, krupni, koji ne odlazi tako brzo.
(Izvini mama, znam šta misliš o snegu u Beogradu.)
Zato je pred vama, mala oda.
Oda lampicama, čaju u zimskoj šolji, ukrasnim kuglama i mirisu jelke.
Sa busenom, nikako bez njega.
Uz miris jabuke i cimeta, domaće kolačiće u rerni i uz Božićne filmove.
"Now which doll shall we give Daisy's little friend Emily? The one that looks like a tranvestite or the one that looks like a dominatrix?"
Karen, Love actually ;)
I eto male ode.
Ode zimi.
Na kraju krajeva, nije ona tako loša.
