You gotta work….!
4:55 PM
Sve je počelo negde posle Božića, Badnje večeri i svih tih hladnih, meni toliko dragih, praznika.
Ili da budem još preciznija posle preukusne česnice, onih preslatkih, Prezentovih minjona i tople čokolade..
Jer gde ste videli skidanje ukrasnog papira sa poklona bez dobre tople čokolade pored?
Sva sreća pa šampanjac nema previše kalorija, inače bi posledice bile još većih razmera.
Dakle, tako sita, srećna i bezbrižna uplovila sam u 2014. Sve do jednog kobnog momenta.
Svaka stavlja svoju kremu pred ogledalom, ona u komplet pidžami ja samo u gornjem delu moje, koja je velika taman kako treba i onda... njen pogled ka mojim butinama.
Znate već kako to ide.
Mame ne umeju da lažu, barem ne moja.
"Gledaš kako sam se ugojila?"
(Pitam ja, onako optimistično ubeđena da će reći "ma jok", ali znate već…
Mame ne lažu, barem ne moja)
"Pa, malo."
Bum. Tras. Dum, dum.
Kada dobijete od majke "pa, malo.", onda znate da je situacija kritična.
Wake up call! (Fatty!)
Prošlo je tu još par dana tešenja svom tom finom, pogrešnom hranom i onda je došao red da se uozbiljimo.
Pravi partner(i)? Check!
Teretana koja je toliko blizu da nemaš izgovore da ne odeš? Check!
Patike koje si podjednako pažljivo kao štikle birala? Check!
Odlučile smo se za "žensku varijantu"- power aerobic.
(Odmah da vam kažem, nema ničega "ženskog" tu!)
Početak treninga je krenuo lagano.
Vidi, nisam toliko van kondicije koliko sam mislila. Izgleda da me i dalje drži ono trčanje od prošlog leta.
Hmm.. Kao da ubrzavamo malo trening.
15 minuta kasnije.
"To je to, Milice, dobićeš infarkt zbog krupnijih butina i zato što si želela da izgledaš dobro u kupaćem. Tako ti i treba kada si površna."
Prvi trening sam stoički izdržala.
A naredna dva dana sam se jedva kretala.
Stanje je bilo toliko ozbiljno da me je drug, nakon što par minuta nisam mogla da izađem iz kola pitao da li treba da mi donese bakinu šetalicu.
Ipak, hrabro sam otpuzala na sledeći trening.
Aspirin, obriši suzicu i kreći!
"Još osam.."
"Znam da možeš!!"
"Skok, skok, šut, šut."
Mislim da ću svakog časa povratiti.
"Trrrčiii!"
To je bilo u februaru, evo došao je jul, a mi smo redovne.
I to, po prvi put, ne zbog kupaćeg kostima.
Nego zato što izdržim ceo trening bez pauze.
I zato što je to jedina stvar koja mi skrene misli sa ispita.
Zato što sam se vratila u kondiciju i zato što se osećam mnooogo bolje.
I zato što se mama bacila na još discipinovanije vežbanje.
Ne radi se o six pack-u.
On nije ni blizu, ipak ga krije sladoled koji još uvek odbijam da izbacim.
Ne radi se ni o jurenju što manjeg konfecijskog broja.
Radi se o istrajnosti, pobeđivanju sebe i loših navika i što je najvažnije, o zdravlju.
Zato se pokrenite.
Razmrdajte, razgibajte, vežite te pertle i potrčite.
Čučnite i iskoračite.
Zbog vas samih.
Zbog prelepog osećaja.
(Naravno i zbog zategnutijeg tela, da se ne lažemo ;))
A kada vam bude najteže, biće tu bakina šetalica da vas pridrži dok ne nastavite dalje.
Jer vredeće, verujte mi!
* Sve fotografije su preuzete sa interneta i nijedna nije u mom vlasništvu. Sva prava pripadaju autoru pojedinačne fotografije!*
4 comments
Ne postoji lepši osećaj od onog nakon treninga, kad si kao zmaj u malom. Samo napred! :)
ReplyDelete"Zmaj u malom" - sjaaajno! Dugo nisam čula bolji opis :))
DeleteOh yeah, baby! Danas je trebalo da pauziram, ali me je tekst najezio i podigao adrenalin! Mozda ipak svratim do teretane (koja mi je -check- na minut od kuce ;) ) Go hard or go home! :D
ReplyDeleteGo for it, baby!! ;)
Delete