Šuplji sa svih strana
11:47 AM
🥁 , please:
Ovo će zvučati malo bizarno, ali ja veoma volim i poštujem starije ljude. Možda zato što sam bila jako vezana za svog dedu, ili zato što nisam imala privilegiju odrastanja sa svojim bakama i dedama, ali eto, stariji su mi slaba tačka, čak i kada su me davnih dana psovali, jer su mislili da nevaspitano neću da se sklonim sa vrata autobusa, a meni su ista ta vrata zaglavila patiku i zamalo polomila nogu. Ja sam i tada želela da se družim sa njima. Tako da sve što ću dalje napisati je veoma pristrasno, subjektivno i moralno diskutabilno.
Moj deda se zvao Vladislav, ali mu se tepalo Vlada.
Imao je divnu, belu kosu, guste obrve i mekane ruke.
Bio je jedina osoba sa kojom meni, detetu, nije smetalo da delim rođendan i uvek sam se šalila da sam ja njegov rođendanski poklon. Sada kada malo bolje razmislim, možda je njemu smetalo što mu se neko derle uguralo u njegov dan, ali čisto sumnjam.
Vodio nas je na Tašmajdan, i mislim da mi prvu životnu uspomenu čine baš on, Tašmajdan i sladoled na kašičicu koji mi je davao. (Da napomenem, to nije bila plastična kašičica, kakvih danas ima svuda, već je bila kašičica iz naše kuće, koju je nosio uredno složenu u platnenu maramicu, u džepu)
Moj deda nije bio tipičan deda, znao je da bude prek i strog, ali ja to pripisujem tome što je bio profesor i što je pripadao, ipak, staroj gardi. Danas se moja braća, mama i ja prepiremo da li smo ga oslovljavali sa Deka ili ne. Ja razumem zašto bi neko smatrao da se taj deminutiv ne slaže sa njegovim likom, pogotovo kad uzmete njegove, i dalje aktuelne, izjave poput: “Šupalj sa svih strana”, “Dođe mi da uzmem sekiru i razbijem ovaj televizor.” (Nismo imali sekiru u kući, niti je ikada bio agresivan, a televizoru ništa nije falilo, da ne bude zabune), ili specifično akcentovano "BudAla jedna", za one koji nisu dovoljno cenili njegove, odista, izvrsne specijalitete. Pa opet, ja ga se i dalje prisećam kao Deke, jer je sve te godine našeg druženja bio moj najbolji prijatelj. Njegov krevet je bio čaroban, tu se najlepše dremalo i u njemu smo uvek bili dobro došli. Nikada me nije terao iz kuhinje, naprotiv, po ugledu na kulinarsku emisiju mi smo bili uigrane “Dve debele kuvarice” i time se baš ponosio, a kada je Jana, žena koja je radila kod nas bacila moju flašicu uz grdnju “da sam je prerasla”, deda ju je nakon moje dreke i plača poslao da kupi novu. Kako da vam kažem, delile su me dve godine od prvog razreda.
Gledali smo zajedno sve one srpske serije, koje se i dan danas repriziraju, a meni su bile potrebne godine da shvatim da sam Nikolu Simića obožavala, jer me podsećao na mog dedu.
Dok je bio živ, matematika mi je išla, a pored “Potpiši jedno ispod drugog, pa podvuci” računanja, naučio me je da lepo čitam i pišem.
Računanje mi je bilo slabije samo kada smo igrali remi, te je promenio pravilo i mogao si da se otvoriš kada god hoćeš.
(Zamislite šok mojih drugara, kada smo se prvi put kartali, a ja se "otvorila" takoreći odmah, a onda zamislite tek moj šok kada sam čula za zbir 51?).
Kada bi se nadurio, što je često znao da radi (#rakuhoroskopu, što bi rekla Staša Vukadinović: Ne verujem u horoskop, ali verujem u rakove), ja bih uzela da čitam Andersenove bajke naglas i namerno bih grešila u čitanju, a on bi odmah propričao, ispravljajući me.
No, nazad na karte, tablić mi je malo bolje išao, pa jedna prijateljica tvrdi da sam na pitanje "Koliko je 8+4?" , odgovorila sa "Nosi žandar.", al’odmah da vam priznam ja se toga ne sećam, ali želim da verujem da jesam bila mala, iskusna kockarka, i sve to zahvaljujući kartanju sa njim.
Sve u svemu, nije ovo da ja prvi put pišem o njemu, pisala sam i sastav u četvrtom osnovne, kada je učiteljica rekla mojoj mami da je to najlepši sastav koji je pročitala. Sada ne znam da li joj je to rekla kako bi joj se dodvorila ili zato što sam joj ja bila među miljenicima, a ne mogu ni da budem sigurna zato što se pri kraju 4.razreda ražestila na sve nas kolektivno, pa je onda prvi i jedini put i na mene vikala: “A ti, Milice? Deda te naučio da čitaš i pišeš, ha? A šta sam ja uradila?”. Sećam se da sam naivno slegla ramenima i tiho odgovorila “Pa, stvarno jeste”, ne shvatajući da je to samo jedan malo teži dan na poslu i da bi bilo bolje da ćutim, umesto što branim dedinu pedagošku čast.
Šta dete zna šta je besno, retoričko pitanje.
Kada smo već kod škole, jedan dan posle nje, odem ja kod drugarice Jelene, a njoj baka napravila đuveč. (Jelena je jedna od osoba sa kojom sam mogla da se razumem po pitanju te ljubavi prema dedi/baki.). Ponude mene učtivo, a ja još učtivije odbijem, jer sam još od malih nogu mogla prilično da krkam (ne da jedem, stvarno da krkam), pa me je bilo sramota da toliko jedem pred drugima. A taj đuveč je i mirisao i izgledao najlepše na svetu. Vratim se ja kući, moji me pitaju kako je bilo na igranju sa drugaricom i ja im, izjelica, logično ispričam sve o đuveču. Sutradan kada sam došla kući, za ručak je bio đuveč, deda ga je napravio.
Kada je on umro, prvi put sam osetila šta znači mir posle sahrane, pa opet i pored tog neobjašnjivog osećanja i dan, danas, pa i sada dok pišem, sedamnaest godina kako nismo najbolji drugari, ja plačem pri pomisli na njega i iz uspomene prema njemu ne pljujem one tri serije što se vrte na Rts-u, naprotiv, uvek ih pogledam kada ih uhvatim. To je sada već pitanje tradicije.
I dan, danas mi nedostaje i mnogo bih volela da može da se druži sa mnom, sa svo četvoro, sada kada smo mnogo zanimljiviji ljudi i kada bismo mogli da mu ravnopravno uzvratimo i pružimo mnogo više.
Pa, opet i pored svog tog nedostajanja, ja surovo moram da primetim da mi je drago što moj deda ovih dana nije živ. Sada kreće taj subjektivni, moralno diskutabilni deo, te ako vam nije više do priče o virusu, karantinu i ljudima u ovo naopako vreme, rastanimo se ovde, nasmejani i sa lepim mislima o našim bliskima.
Da je moj deda živ, on ne bi bio sada na ulici. Ne zato što je bio poslušnik vlasti, baš naprotiv, već zato što je prestao da izlazi. Mic po mic, sve manje je izlazio, dok verujem da nije počeo da zazire od izlaska, jer nije bio najsigurniji na nogama. I kroz stan se kretao polako, nogu pred nogu, takoreći vukući ih. Kada vam mišići oslabe, tu slabost neizbežno prati i strah od padanja. I sada nekada pomislim da li bi izlazio da ga nije bio strah, i bude mi žao što nisam mogla da ga teram da izlazimo, šetamo i jačamo mišiće.
Pa, opet on je živeo sa nama, u punoj kući i nije imao priliku da bude usamljen, a svejedno je često tražio društvo, nekada kao dete koje privlači pažnju.
Ono što ja zameram nama kao društvu jeste ta dehumanizacija starih. To obezličavanje mi je zastrašujuće, pogotovo kada ide sa sve parolom “Mi se brinemo za vas”. (Nešto kao kada “fat shame-ujete" nepoznatu osobu, pravdajući to brigom za njeno zdravlje)
U ovom užurbanom životu, ispada da nemaju samo namirnice rok trajanja, već i ljudi. Te tako stariji postanu samo jedna godina u pohabanoj ličnoj karti, bez vrednih uspomena, želja, interesovanja i vrlina. Oni nisu zanimljivi, naporni su, pričaju presporo, dekoncentrisano, razmaženi su i samoživi. Da, naravno da ima i takvih, ali šta je sa onima koji imaju i žele još toliko toga da ponude a društvo im je oduzelo glas, požuruje ih i ignoriše? Sa odlaskom u penziju postaju beskorisni i manje vredni, a jedina uloga koja im se još malo priznaje jeste roditelja ili bake/deke, dok oni koji potomstvo nemaju, izgleda da treba da budu u potpunosti izopšteni.
Sada nam je pored punih kafića, parkova, restorana u kojima se ljudi provode kao da su dani državnog praznika i fešte, najveći problem da li se neki deda “vuče” po ulici. Možda niko nije ponudio da mu ode po namirnice, možda nema poverenja u ove što dolaze sa stranački obeleženim odelima da nude pomoć, možda je usamljen, a to mu je to jedini vid socijalizacije ili zanimacije, možda mora da čuva unuke, jer roditelji i dalje rade i nemaju alternativu, a možda zaista i jeste kamikaza, kojem je dosta svega. Nije taj deda jedan od nekoliko hiljada koji su se vratili iz inostranstva, pa neometano šenluče po gradu. Bedak što deda ne igra za Real.
I nije ta starica dobila da radi kod kuće, zato što je majka, pa sada đuture sa decom ide po igraonicama, ispija detoks mikseve, trči na kafu, pa na tapšanje u osam.
Ima i onih što ćutke i poslušno sede kod kuće, a karantin im neće imati kraja zato što se neki drugi prave pametni po ulicama.
Ako mladi i ocvali gradski pozeri sa svim tehnološkim mogućnostima ne mogu da se skrase u kući i ignorišu pandemiju i vanredno stanje, zašto se iščuđavamo i osuđujemo što isto to rade stariji i mnogo tvrdoglaviji? Oni svakako imaju i više da izgube.
Zbog jedne predizborne, šizofrene tačke, odjednom su penzionerima nacrtane mete na leđima, te ne daj Bože da ste malo zapušteniji ili da izgledate starije, građani će vas lično, udruženo odneti kući. Isti oni što su vas do juče ignorisali, okretali glavu i pravili se ludi, udobno zavaljeni u autobusu, isti oni što nemaju vremena ni za svoje roditelje, bake i deke, što im je stigla važna poruka na telefonu, baš kada treba da propuste u redu. “Evo, otići će vam neko po namirnice.”, super, siti će se ispričati sa veknom hleba i konzervom sardina. A i domaći program je idealan za hranjenje duše i intelekta, možda nama ne odgovara, ali za njih je puna kapa. Pa kada im još malo isperemo mozgove, vratimo ih kao fikuse, na ulicu, nazad u svet kuliranja. Čast izuzecima koji su zaista pokazali želju, interesovanje i ljubav za ove ljude. Koji su se setili da se radi o živim bićima, kojima podjednako teško, ako ne i teže pada izolacija, koji ih tretiraju tako, a ne kao ribice, koje povremeno treba nahraniti.
O onima što je godina rođenja, za dlaku prevela na stranu državnih neprijatelja broj jedan, što su do juče dostojanstveno živeli, mislili, čije vijuge rade brže i trezvenije nego većini mladih, što su vitalni, kako fizički, tako i duhom, da i ne govorim. Verujem da proklinju trenutak kada su oduvali svećice 65. Žao nam je, zakon vas prepoznaje kao stare, vlast kao ugrožene, samim tim i opasne, a društvo vas ne prepoznaje nikako, ali evo kilo brašna i reklamna olovka.
I pre nego što skočite na mene, evo molim vas, prosledite mi validan članak ili izjavu nekog stručnjaka koji insistira na tome da se isključivo starima zabrani izlazak, a ne svima.
Moj deda je bio toliko toga, većinu verovatno nisam ni mogla da uvidim tako mala, a samim tim ni da zapamtim, ali sa drugima ne želim da ponovim tu grešku i odbijam da učestvujem u lovu na njih. I ne mogu da se ne setim da mislim da ga je bio strah da izađe, pa mi je onda isto tako jasno da je nekoga strah da ostane sam/a, unutra, pa još i da ne zna koliko dugo će u tom svom strahu i samoći ostati.
A ne želim nikome da se plaši i da bude sam/a u tom strahu. Ne budimo gluvi i slepi i za te mogućnosti i ne upirimo prstom isključivo u jednu stranu, valjda smo pametniji (i empatičniji) od toga.
P.s. Mama, Maki... ja i dalje mislim da deKu nismo izmislili.
0 comments