Traži se : Retrogradni Merkur
9:48 AM
Tih dana sam bila samo nešto ljuta, pa tužna i tako na smenu, sve dok se ne bih umorila od same sebe i tog kovčega punog tih neprijatnih emocija. Da li ste ikada vukli svuda sa sobom takav kovčeg? Verujem da jeste. Svi smo.
Tih dana mi se činilo da ama baš ništa ne ide kako treba, a ne brinite neću vam sve nabrajati, jer verujem da vam je i vaših, sopstvenih, lista životnih kvarova preko glave, samo vam još moje fale.
Pa sam se tako šetkala nadurena, ljuća od semenki iz one baš ljute paprike, kao mala tempirana bomba, upakovana u najlepše, ružičasto pakovanje, jer takva sam vam ja, nedajbože da neko te moje slabosti i zabranjene ljudske emocije vidi. Tih dana bi uvek jedna te ista osoba nastradala od te moje ljutnje, jer mi je bliska, a kada kažem bliska mislim među najbližima, a tako nažalost često i bude: najbliži budu kolateralna šteta naših kočnica u kvaru, pa koliko god da se trude da nas oprave, malo ispoliraju i poguraju nazad na pravi put, ipak ih pregazimo. U najboljem slučaju barem malo prste, pa ih posle kada se urazumimo danima ljubimo “da prođe”, celivamo i objašnjavamo da ne znamo šta nam bi.Tih dana su mi svi pričali o retrogradnom Merkuru, tešili i pravdali njime, samouvereno ga krivili. Slušala sam o njemu sa glavom u šamponjeri, u taksiju, načula bih u redu u banci ili bi sam od sebe iskakao iz frižidera. Opet! Kada kažem opet mislim na “Zar taj Merkur ikada prolazi?”, jer ko o čemu ja svuda nalećem na tog Merkura. A da nema interneta, ja o njemu nikada ništa ne bih znala, a sada je glavni krivac za sve i svja. Posvađaš se sa sestrom - Merkur.
Crkne auto- Merkur.
Objašnjenje celog života? Da nije konačno rešenje: Merkur?
Bravo, jeste! Idete u novi krug Slagalice, a plavom takmičaru više sreće sledeći put.. kada prođe retrogradni Merkur.
I razumem da je ljudima važno da opravdaju sve, pa i život. Inače se u svoj toj njegovoj zastrašujućoj nepredvidljivosti, nekada i surovosti, nikako ne bi snašli. Sve ima svoj uzrok, zar ne? Zar ne bi bilo lepo da taj uzrok ima veze sa nekim kuršlusom u zvezdama? I kažem, neka svako prigrli svoj Merkur i njegove posledice, ja taj mir nikome ne želim da ismevam, a kamoli oduzmem. Ali za mene upiranje prstom u Merkura ne šljaka. Za početak sam se odlučila za neke druge nauke, a drugo, mnogim sam događajima, kako lepim, tako i ružnim prisustvovala, da bih dozvolila da neke više sile za njih preuzmu zasluge. Moji su i tačka, valjda zato što suviše poznajem i verujem u ljude. (A dabome, nekad, da ne kažem i često, ih i krivim)
“Ma, to se svađate, jer je retrogradni Merkur. Svi su poludeli! Ali proći će u utorak.”, slušala sam, u subotu, sa nasapunjanom kosom.
Pod teretom onog kovčega, malo me je i zavela ta priča, poslednji tračak nade da ću se rešiti tih dosadnih i napornih emocija, ali zar tek u utorak?! Pa ko će da me trpi ovakvu do utorka, pomislila sam. Nije niko morao. Već u nedelju ujutru, sa prvim zagrljajem, sve je došlo na svoje mesto. Barem taj deo, ostali lomovi sa spiska su i dok ovo pišem prisutni, ali to je život, sa i bez tog Merkura.
No, utorak je prošao, koliko sam razumela sa njim je nastao i mir u svemiru i mogli smo da odahnemo, jer sada je sve kako treba i život je mogao da se vrati u normalu. Retrogradni Merkur je otperjao, za sobom ostavivši pometnju, ali popravljivu.
A onda se dogodio opet život, nepredvidljiv, nekad surov, onaj što je gledao iz prikrajka i smejao se dok se upiralo prstom u retrogradni Merkur.
Frka, jurnjava, nestašica, “Epidemija, ne pandemija, čekaj šta je sada pandemija” su stigli i u naš komšiluk.
“Dobar dan, imate li dezifenkcioni gel? Ni onaj dečiji, sa princezom? Čak ni taj?”, odvanjalo je kroz sve drogerije ovog grada.
Pa opet jurnjava, kupovina i prepadnuta pitanja.
“Šta će onoj budali maska, hoćemo na kafu, vidi kakvo je lepo vreme?”, veselo su čavrljali.
“Ma Italijani se sprdaju, veruj mi, kaže meni drugarica što je tamo otputovala, prenapumpana vest.”, uveravali su se međusobno.
“Što svi nose onoliko brašna?”, čudili su se.
“Izvinite, a gde vam stoji toalet papir? Kako mislite, nema?”
“Ma, markentiški trik, nego jesi li bacila rezervaciju za petak?"
“Je l’su vam stigle maske ili rukavice? A u nekoj drugoj apoteci? Ma dobro, pitaću Žiku, njemu rođak radi u bolnici, šta je to da uzme par komada za nas, ekipu sa fudbala. Ma je l’si blesav? Naravno da se ne otkazuje.”, sve je to odzvanjalo i odbijalo se o naslage namirnica, prazne rafove, uspaničene kupce i nezainteresovane “gradske face”.
Pa, opet trka, frka, briga, ubeđivanje, moljenje.
Ne sad, stvarno, uozbiljimo se.
Vesti, proverene, neproverene, saveti, magnezijum, sve šumeće tablete ovoga sveta ujedinite se, paranoja da imaš simptome, a šta ako si stvarno bolesna, a zarazila si svoje.
“Hej, nema ručka u nedelju, možda je tako pametnije.”, pa tako ode jedna tradicija na pauzu, pa još jedna i još jedna. Čekaj bre, tek je par dana, otkud već ovoliko nedostajanja?
“Kažu da moramo na posao, kažu bezbedno je.”
“E, strah me je.”
“Ne brini, i mene je, ali biće sve u redu, samo da budemo oprezni.”, bodrite se.
E, onda odjednom prestane da radi i lift? Pa, se grabiš sa starijim komšijom za njegove cegere. Njemu je neprijatno, insistira da nosi barem jedan, tebi je još neprijatnije, pitaš se otkud mu snage da tegli toliko teške torbe. On se jadan trudi da održi korak do četvrtog sprata, izvinjava se, neće ni da čuje da im daš svoj broj mobilnog, “Ne bismo mi nikoga da zloupotrebljavamo”, pa ti objasni kako je juče sam doneo pet litara vina, a ti malo odahneš, jer sa toliko vina ne može da im bude loše, zar ne?
A onda ipak dođeš kući, pa se malo zaplačeš, jer na koga zaista svi ti stari mogu da računaju, bez da moraju da prodaju dušu đavolu i obavežu se da će zaokružiti neki tamo broj kada dođe vreme za to. Pa se opet vrati taj kovčeg suza i ljutnje, ovaj put sa debelim razlogom, jer se brineš za svoje, koji regularno rade, jer još jasnije vidiš sve one neodgovorne, bahate i egoistične, o koje se svakodnevno češeš u prolazu i sa kojima naivno deliš ovaj grad. Pa se zapitaš da li je sa tobom sve u redu, možda zaista preterano brineš, možda drugi znaju neku tajnu koju ti ne znaš. Učini ti se da vas je tek nekolicina, kojoj je jasno da je život kakav znamo, onaj divan, monotoni život, na pauzi, ali bez nalepnice "Brzo se vraćam". Tada shvatiš da ćeš onu svoju osobu, baš onu sa početka priče, ko zna kada da vidiš i zažališ što ste vreme proveli u svađi, kada ste mogli na sto drugih, lepših i cvrkutavijih načina.
Kovčeg je odjednom prepun različitim emocijama, nekim starim, nekim novim. One se pretapaju, prelivaju i mešaju i pokušavaš da ižongliraš sa svim tim mehanizmima odbrane, koji i dalje nekako funkcionišu, ali je mentalni napor itekako povećan. Oprez! Oprez!
Ljuta si, jer ne znaš kada ćeš lepo videti one najbliže, jer ti se bezbrižno veseli i sa prijateljima, a sa svakim neodgovornim postupanjem drugih ti susreti su sve dalji i odloženiji. I ti ljudi se do sutra mogu dezinfikovati svojim nagomilanim asepsolima i gelovima, sebičluk i glupost se ne čiste tako.
A možda kada jednoga dana shvate, pitam se koga će tada okriviti. Nije Merkur kriv, mi smo govna.
Na kraju, tebi samo preostaje da skineš te ružičaste naočare, prebrišeš ih, jer ko zna da l’ nemaju neke zloćudne čestice na sebi, pa se zabrineš kada shvatiš da te je više strah od tih neukih i samoživih, nego od samog virusa. Onda stisneš zube, vratiš naočare nazad i utoneš spreman i optimističan, jer drugačije ne može, u svoj kovčeg smeha, tuge, brige i ljutnje, dok dezinfikuješ sve oko sebe.
Proći će i ovo, a ti, Merkure...
Vrati se!! Sve ti je oprošteno!
0 comments