Instagram: NYC
2:04 PM
Poslednji put kada sam bila u Njujorku imala sam devetnaest godina, onih devetnaest godina zbog kojih sam mislila da sam mnogo bitna.
Znate već, sa osamnaest godina ste prešli raskrsnicu između ulica Nepromišljene i nezaustavljivo radoznale tinejdžerke i Ovde se otvaraju prave, odrasle mogućnosti.
Tada vam je jedino žao što se više ne možete poistovetiti sa Abbinom Dancing queen:
young and sweet, only seventeen.
U devetnaestoj godini ste se već uhodali, navikli na asfalt te nove, odrasle ulice koja se, zapravo, ne razlikuje preterano od onog pubertetskog kraja kojim ste lunjali i mesečarili prethodnih godina.
Ali i dalje ste na samom početku te pustolovine i, možda, otuda potiče ta velika bitnost.
Barem ta koju sam ja, priznajem, posedovala tada u Njujorku.
Ta moja bitnost se raspršila već prve večeri.
Taverna, savršeno pripremljena riba, pažljivo odabrano belo vino i "Izvinite, koliko imate godina?"
Možda sam i mogla lagati, ali nisam.
Još uvek ne lažem za godine, pa zašto bih kada sam ponosna na njih?
Ali eto, to pitanje je raspršilo tu moju važnost.
Sve je to lepo, ta tvoja odrasla šetnja, ali nedovoljno da bi popila čašu vina.
Makar, tako zakon kaže.
Dve godine kasnije eto nas opet.
Ja sam se već uhodala i navikla na ove odrasle ulice, mada mi svako malo zanedostaje taj stari kraj- onaj nepromišljeni, lagodni i bezbrižni.
Tim, sada već, uvežbanim korakom sigurno koračam u istu tu tavernu.
Nepretenciozno obučena, sa dobrim slojem maskare, pažljivo iscrtanim ajlajnerom i ličnom kartom na gotovs.
Da, to veče smo bile spemne, moja lična karta i ja.
Ipak, to nije bilo njeno veče.
Stigao je koktel. Stigla je i čaša za predivno, belo vino.
"Kakva je ovo prevara?" mislile smo.
Zar izgledam matoro? Gde je sada mojih prkosnih devetnaest godina i kako oni tako, odokativno, procenjuju da li ja smem da pijem ili ne?
Odgovori nisu stigli jer je stigao zeleni čaj sa jasminom i lična karta je shvatila da ona neće izaći to veče iz male, crne tašne.
Ni to, ni naredno kada smo popili po Cosmpolitan. Ni treće veče po redu kada smo otišli u čuveni Birdland, the jazz corner of the world, gde smo pili omiljeno piće Čarli Parkera- The yardbird suite, odnosno, chilled key lime pie martini.
Lična karta se nije upoznala ni sa Peach martinijim, a najtužnija je bila što je propustila posebnu Cipriani margaritu, koju je čežnjivo merkala još pre dve godine.
Ipak, nije se žalila.
Hej, gledala je opet Lion king na Brodveju, a zatim i Aladina. Jela je njujorški hot dog sa kečapom, senfom i kiselim krastavčićima.
Nije se ni trudila da proviri kada je čula da se naručuje omiljena pink limunada.
Jela je savršene vafle za doručak, mekane i vazdušaste kao oblak. Nikada nije probala oblak ali je sigurna da bi bio tog ukusa.
Popila je najbolji cappuccino i to ga je pila pored Vere Wang. Vere Wang, zar nismo sve nekada maštale da ćemo se udati baš u njenoj venčanici?
Ipak, poslednje veče, kada se ona već uspavala, morala je izaći u Marquee klubu. Morate imati 21 godinu ako želite da slušate Bob Sinclara, a ona je jedva čekala da ga čuje.
Ala smo ih zeznuli, sa našom dvadeset i jednom godinom i osam meseci, hihi!
Dvadeset i jedna godina, osam meseci i opet ti zasuze oči kada Mufasa pogine.
Dvadeset i jedna godina, osam meseci i opet se najviše raduješ tom hot dogu koji ćeš pojesti u par zalogaja, tostiranom bagelu sa krem sirom i slatkom frostingu savršenog kapkejka.
Dvadeset i jedna godina, osam meseci i sve je, manje više, isto.
Osim što ti sada svi zakoni dozvoljavaju da popiješ tu čašu vina.
Uhodala si se.
Misliš da si mnogo zrelija, verovatno i jesi, a možda i nisi.. Za neke stvari možda nikada nećeš ni biti.
I, i dalje, si sebi mnogo bitna.
Uostalom, šta zna Abba?
*Dvadeset i jedna godina, osam meseci i i dalje ti ne ide tehnologija, izvinjavam se na različitim veličinama fotografija, nešto je, bespovratno, pošlo naopako.*
1 comments
Sjajne fotkice uzivam u svim tvojim postovima :)
ReplyDelete