Čistije, Cile, čistije
2:05 PM
Odrasla sam sa alfa ženkom: moja mama oduvek radi što bi se reklo od jutra do sutra ili kako bi je mala Milica pitala “Mama, znam da radiš kao konj, ali da li možemo za vikend u Zoološki vrt?”. Stalno insistira na značaju obrazovanja i važnosti imanja svog dinara, te otuda i njeno ponavljano: "Na tebi je samo da učiš". Danas, gotovo sve pametno što znam, naučila sam od nje... ali ne i čišćenje.
Šlepajući se uz nju, imala sam tu privilegiju da budem pošteđena dobrog dela kućnih poslova. Da, moja braća i ja smo morali da ravnopravno pomažemo u kući, da itekako znamo da zasučemo rukave, ali za mnoge druge stvari smo imali plaćenu pomoć, jer da je još neko od roditelja spremao kuću mislim da bismo posumnjali da mama uzima neke šarene pilule i da ne spava uopšte, a verovatno je tačno procenila da je čišćenje prepustila nama da bi završila sa “Evo odmah”, “Hajde zimi zami zum, ko će” ili “Ja sam prošli put, hajde sada ti” zapuštenim stanom.
Šlepajući se uz nju, imala sam tu privilegiju da budem pošteđena dobrog dela kućnih poslova. Da, moja braća i ja smo morali da ravnopravno pomažemo u kući, da itekako znamo da zasučemo rukave, ali za mnoge druge stvari smo imali plaćenu pomoć, jer da je još neko od roditelja spremao kuću mislim da bismo posumnjali da mama uzima neke šarene pilule i da ne spava uopšte, a verovatno je tačno procenila da je čišćenje prepustila nama da bi završila sa “Evo odmah”, “Hajde zimi zami zum, ko će” ili “Ja sam prošli put, hajde sada ti” zapuštenim stanom.
Sada kada sam to razjasnili, pritiskam delimičan fast forward. Pratite me u lepu porodičnu vikendicu, jednog momka. Bivšeg.
Došli smo na par dana, da pobegnemo iz grada. Sa nama je i Beka i eto svih uslova za jedan prelep, produženi vikend.
Tog vikenda sam napravila kobnu grešku.
Dobronamernu, slučajnu, nesvesnu, naivnu, nepromišljenu.
Grešku zvanu: Pusti, ja ću.
“Ja ću da napravim ručak, jer volim.”
"Kada sam već ovde, u kuhinji, mogu brzinski da zgotovim i večeru".
"Super, baš lepo to seckaš, ali daj meni, ja ću brže."
"Trknuću ja do prodavnice, bolje znam šta nam treba, ti završi po kući, šta ima."
Lampica mi se nije čak ni upalila dok sam takoreći u zubima nosila preteške kese iz marketa, odustajući od kupovine buketa cveća, samo jer sam se plašila da ću ga spljeskati pod miškom. Treba li da vam kažem koliko sam patila posle što nisam i za cveće pronašla način?
Nakon zaista ću neskromno reći savršene gozbe bacila sam se na pranje sudova. On je taj dan meni za nešto izašao u susret, pa rekoh ovo je moj deo kompromisa, jer, znate... ravnopravnost.
Bila sam preumorna, svaki deo tela me je boleo, a trebalo je srediti gomilu sudova. Verovatno ste dovoljno zreli da vam je jasno da neke stvari ni ne ceniš koliko treba, sve dok ne nestanu. Kao na primer, mašinu za sudove.
Bez preterivanja sam ih dva sata trljala, potapala, kupala u deterdžentu, psovala ih, brisala sa nekoliko različitih materijala, nekolicini nije bilo pomoći, kao da su upili tu mast. Zaklinjala sam se sebi da više nikada ništa neću pržiti, da maslinovo ulje neću da pogledam u životu, a nije mi pomagao zvuk televizora iz dnevne sobe i njegovo smejanje na film koji je gledao. Pamtim svoj strah da će ti sudovi ostati zauvek masni, da će njegova mama doći, otvoriti kredenac, napipati ih, i da će se zabezeknuti, jer kakva to devojka ne zna da opere sudove?
"Čekaj, čekaj?", glasić sa ramena je krenuo polako, ali razgovetno da me doziva? "Otkud ti sad to? Zar tvoj najveći kvalitet treba da bude kako pereš sudove? Zar ne postoji sto drugih, prečih, vrlina koje si već iskazala? Pa i da ne znaš, šta onda, nisi ti pralja? A i da jesi, i pralje imaju dušu."
Taman sam se smirila, objašnjavajući sama sebi da ne moramo svi sve da znamo, da ne mora sve da mi ide od ruke i da moram da se oduprem tom "Šta će ko reći" pritisku, kada su počele reklame, a on je provirio u kuhinju. “Pa, svi ovi tanjiri su kompletno masni.”, kapetan Očigledni se zabezeknuo, dodirujući ih.
Sigurno ste već dovoljno zreli, da znate da vam nekada dođe da nekoga na mestu zadavite. Ali ne biste u zatvor, pa odustanete.
Nije me ni ta scena opametila, pomirili smo se, sudovi su rešeni nakon telefonske konsultacije sa, pogađajte kime, mojom mamom, ali već posle dva dana sam se vratila u pogrešno, fabričko setovanje: Pusti, ja ću. Nakon što sam nam pošteno podelila zadatke: ja ću ovih sedam stvari, a ti one dve, bacili smo se na posao. Epilog: ja ulepljena od znoja, celo telo je pregrejano, gladna sam, čekam da izađe iz kupatila, da konačno krenemo kućama i da usput nešto jedemo. On izlazi, sveže okupan, kosa na pogled miriše, oblači ispeglanu košulju i sprema se da prođe kroz oblak parfema. To traje i traje, ja ćutim u sebi, dok čekam da izađe iz tog, poslednjeg neprebrisanog, ćoška, da mogu da počistim i spakujem “instrumente”, samo mi još onaj žuti “Pazi, vlažan pod” znak fali.
Štapići za uši su me dotukli i tu sam pukla:
“Je l’ se ti spremaš za maturu?”, pitala sam cinično.
Šta da vam kažem, nismo išli da jedemo, jer smo se posvađali.
Ne mogu da kažem, čovek i nije bio kriv, ko može da odoli zavodljivom “Pusti, ja ću”.
Pritiskamo opet fast forward:
Nema međugradskog saobraćaja, kojim Zlatka, žena koja radi kod nas dolazi. Ne zna se kada će da prođe cela ova vanredna priča. Mama i ja se pošteno delimo: ona pegla, ja sve ostalo. Pošteno, ona ide svaki dan i na posao.
Nudim da ja i peglam, ali kaže da je smiruje.
Dovoljno ste zreli, da znate da nešto cenite još više, tek kada bez toga ostanete: kao na primer privilegije da ne sređuješ, makar ne besplatno.
Kako da vam kažem, perfekcionizam i amaterizam ne idu nikako pod ruku. Štreberski proučavam usisivač, napomene su na ruskom, mislim se
“Koji je Zlatka car, ona i ovo razume.”
Žalim se momku, on mi, aludirajući na mene, duhovito priča vic o Crnogorcima koji ne mogu da se razumeju sa izubijanim, usplahirenim poliglotom. Nakon što nesrećnik ode, Crnogorac kaže: "Viđe li pametna čovjeka koliko jezika zna?" , na šta drugi odgovara: "I? Što mu vrijedi, je l’mu to nešto pomoglo?"
Smejemo se. Pauza gotova.
Usisavam i brišem pedantno, kao da mi život od toga zavisi. Pomislim kako sam svaki put pakosno svojima rekla:
“Uvek mogu da spremam kuće, to je pošten dinar.”
Setim se odgovora “Taj se dinar najteže zarađuje.”
Pomislim na sve žene koje sve to svakodnevno rade, koje nemaju pomoć, za koje kažu “Ma, ona je samo domaćica.”
Samo domaćica?! Dajte ženi orden, dođavola!
I njoj i onima što rade, pa trče kući i čiste.
I onima što istovremeno usklađuju po nekoliko uloga i onima što ne žele, pa odvoje od svoje plate da plate onoga ko od toga živi i zarađuje. Svima dajte orden!
Ribaj, briši, usisaj, pometlaj šta si propustila, pa sve malo doprskaj aspesolom, za svaki slučaj.
Sada već ulaziš u štos, malo podseća na Pepeljugu, pa je poetično, samo da bude srećan kraj.
Skloniš sve na mesto, prebrišeš čelo, kakav trening, kakav aerobik ili crossfit, osećaš da ti je svaka kost užarena, možda sledeći put da probaš sve to, samo sa iskoracima i čučnjevima, planiraš mazohistički.
Probaš da objasniš psu da se kloni tepiha.
Ne šljivi te ni dva posto. Prošlo je isto toliko minuta kako si sklonila usisivač, već vidiš novu dlaku. Znači za dva dana sve Jovo nanovo.
E, sada pritiskamo pauzu. Šta želim da zaključim, a da nije da je mašina za sudove prijateljica života.
- Put do pakla je popločan sa “Pusti, ja ću”. Neki ljudi zasluže taj program, a neki ne. Tražite nekoga ko će da vam kaže isto to, a ne samo da rabi to nakrivo podešavanje. Ja sam ga pronašla u onom malopre spomenutom vickastom momku.
- Znam da ste dovoljno zreli da to već znate, ali hajmo opet, napismeno: Nikada, ali nikada ne omalovažavajte nijedan posao, niti radnju. Ako vam ne ide ili vas ne zanima, samo se šutirajte u dupe od sreće što ne morate to da radite. Da to svi rade, međusobno bismo više cenili i druge i sopstveni posao.
- Pišući ove anegdote, sve vreme osećam strepnju da ne budem pogrešno shvaćena. Otuda i pravdanje moje majke na početku, otuda i pravdanje sada. Da jedni ne kažu: "Zar je sramota čistiti?" ili "Šta je tu pa tako značajna stvar?" ili da opet ne skoči drugi tim pa ne zaviče “Nije urezano u kamenu da žene moraju da čiste.” Nisam vam završila onu priču o razgovoru sa glasićem na ramenu, to je za neki drugi put, ali da vam kažem ukratko: Majku mu, umorna sam, od usklađivanja i balansiranja svih uloga i očekivanja. To zamara i više od čišćenja. Radite šta poželite, ne dozvolite da vam drugi diktiraju ko ste i šta ste. Ja sam taj dan, u toj kuhinji, zaista sebi rekla “Izjem ti ja taj tvoj feminizam, kada strepiš da l’će iko da ti ocenjuje kako si oprala sudove.”, te i sada, izjem ti ja taj moj feminizam, kada se bojim da će neko da me prozove što mi je čišćenje doživljaj. Hajde da dozvolimo drugima da im se doživljaji razlikuju od naših. Uostalom, tolikim se hrabrim ženama divim, da bi bilo licemerno da se malo ne našalim na sopstven račun, pa makar i po cenu prozivanja. Na kraju krajeva, "loša žena” je i ovako etiketa u koju ne verujem, makar ne u ovom kontekstu.
- Fora za sudove je da prenoće, potopljeni. Ujutru je lagana priča, kao i za sve, uostalom.
0 comments