Where am I?
2:50 PM
Ja previše razmišljam.
O budućnosti.
I prošlosti.
Pa malo začinim razmišljanjem o sadašnjosti, da se zasladi.
Napravim to do listu u glavi pre nego što je prenesem na papir.
Zapitam se šta radi Vukašin, dečak sa kojim sam sedela celu jednu godinu u osnovnoj i prvi u kojeg sam bila zaljubljena.
Bio je najbolji u matematici, taj Vukašin.. Sigurno se, i dalje, bavi njome. Ili ne?
I dok stignem da smislim odgovor na to pitanje, već nadođe novo: preračunaj koliko dana po danu moraš da pređeš za naredni kolokvijum.
Da li je previše trideset, da li je premalo dvadeset?
Čekaj, šta je sa onim petnaestim u mesecu, to je ponedeljak beše? On odmah otpada jer idemo na onaj izlet van grada.
Znači u utorak strane i od ponedeljka!
A tek dijeta! Ne možeš se nikada odlučiti između nje ili izbora da budeš debeo i srećan. Kako da smršaš, a da ne ostaviš čokoladu, na primer? Ili pastu i beli hleb. Vrući sa puterom.
Mmm, pa prekinem i odem po tu čokoladu.
I u tome je štos ovde. Ovde u Njujorku.
Ja ne razmišljam.
Isključim se i ušuškam se u tu neku svoju bajku.
Ta bajka mi se dešava, nekada, u Parizu i, pretežno, u Beogradu- najviše onda kada sam zaljubljena.
I eto ja sada ležim u hotelu, posmatram kako pada sneg i ne razmišljam.
Tek mi koja misao prostruju kroz glavu.
Šta mi rade dva dečaka u Beogradu i Beka.
(Razmišljanje o Beki je imuno na ovu magiju)
Kako mi, ako izuzmemo šubaru, odabir odeće uopšte nije odgovarajući za ovo vreme.
Ljudi kada me vide sa šubarom, pomisliće ova devojka zna šta radi, njoj sigurno nije hladno.
I neće imati predstavu da ta devojka nema pojma šta se dešava.
Da samo uživa.
Da je u nekom polubudnom stanju i da čak ni ne razmišlja.
Čista bajka.
Eto, to smo on i ja.
2 comments
divnoooo i ne razmisljaj. samo uzivaj :***
ReplyDeleteUzivam u tvojim postovima :)
ReplyDelete