Ili izmešano : Sve ću Malo Pobiti.

Amaterski bih ga svrstala u 5.kategoriju Safir-Simpsonove skale: smena vrlog bogatog repertoara emocija od onih najmračnijih do onih najentuzijastičnijih, gotovo sigurno nosi svu hranu iz frižidera i prestaje kada ljudi u okolini već požele da i njih odnese što dalje od vas. Masovna evakuacija? Obavezna i iskreno preporučena.

Ipak Ana, moja terapeutkinja, tvrdi da pms ne postoji, da je samo socijalna konstukcija. A njoj nekako bezrezevno verujem, tako da se trudim da kada osetim približavanje tog uragana zatvorim šalone, sklupčam se pod ćebe i tiho ponavljam da ga samo umišljam i strpljivo čekam da prođe. 

Sa druge strane Tamara ga je najbolje opisala kroz: 

"Smejala sam se i plakala u isto vreme... Dok sam vezivala pertlu."

I ne mogu reći da se nisam prepoznala. Ipak ne znam kako drugačije da objasnim dane u mesecu u kojim se pretvorim u podvojenu ličnost Voldemora/ umiljatog teletabisa Po-a, sa sve Honey Boo Boo apetitom koji ne napušta ni jednu stranu te podvojene ličnosti. Tada plačem zbog svega: poena manje na seminarskom, bezazlene rečenice, gumenih čizama koje nisam imala petlje da nosim u četvrtom razredu osnovne i zbog svih zlodela i nepravdi kojih moj mozak može da se seti. 

(Plakanje zbog događaja iz vrtića? Check)

Ako bih morala lažno optimistično da ga opišem uporedila bih ga sa zabavnim parkom: rolerkosteri emocija, opravdana želja za masnom i nezdravom hranom, ubeđivanje druge osobe da idete na vožnju, da biste je posle napali jer vas nije dovoljno jako držala za ruku, vrtoglavica od tolikog uzbuđenja i miran san kada se taj dan konačno završi. Sutradan ujutru neprimetno provirite kroz šalone, shvatite da vas sunce ne nervira i pripremite belu zastavicu za ukućane koji, hej, uopšte nisu toliki kreteni kao što su vam se juče činili. Ipak, za slučaj da se vašem domu približava uragan/ odlazak u zabavni park/ treba da vežete pertlu evo par saveta za preživljavanje za vaše bliže: